Историја cтадион Црвена звезда
Маракана је грађена од 1960. до 1963. године. Заменила је стари стадион који је био изграђен 1927. године и на ком је Звезда одиграла последњу утакмицу против Новог Сада.[1] Прва утакмица на Маракани одиграна је 1. септембра 1963. године против Ријеке (2-1). Тада је на још увек недовршеним трибинама, кроз петнаест оспособљених улаза ширине пет метара, прошло 55.000 гледалаца, да би рекорд те јесени био забележен у дербију са Партизаном – 74.000 гледалаца. Следеће године, пошто је стадион потпуно завршен, капацитет је званично износио 95 000.[1][2]
Први гол на Звездиној “Маракани” постигао је Трифун Михајловић, у сусрету пионира Звезде и Јединства из Земуна, предигри првенственог меча саРијеком. Први званични, прволигашки погодак, дело је Ријечанина Вукоја, док је први гол за сениорски тим Црвене звезде постигао Душан Маравић, на истој утакмици.[1]
Највећи број гледалаца био је 23. априла 1975. године са Ференцварошом на утакмици полуфинала Купа победника купова. Тада је продато 96.070 улазница мада се процењује да је на стадиону било око 110 000 гледалаца, колики је капацитет стадиона тада био.[1]
У међувремену, та бројка је драстично смањена. Пратећи модернизацију и истовремено испуњавајући захтеве Европске фудбалске Уније, у циљу повећања комфора навијача и њихове безбедности, укинута су стајаћа места на стадиону. Постављене су столице на све четири трибине, тако да данас капацитет стадиона званично износи 55.538 седећих места.
Поред самог терена стадион има многе пратеће садржаје (помоћни терени, медицински центар) као и музеј ФК Црвена звезда.[3]
На Маракани је било одиграно финале Купа шампиона 30. априла 1973. године између Ајакса и Јувентуса (1-0). Тада је утакмици присуствовало 91.564.[1]
На стадиону Црвене звезде ће се одржавати такмичења у оквиру Универзијаде у Београду 2009. године.[4]
Током лета 2008. године урађена је нова дренажа, замењена трава, замењене сијалице на рефлекторима, а 2010 нове столице на источној трибини.
Стадион Црвена звезда
Стадион Црвена звезда, популарно Маракана, је стадион ФК Црвена звезда у Београду. На њему званичне утакмице игра и фудбалска репрезентација Србије. Капацитет стадиона је 55 000 гледалаца,[1] а по неким изворима 54 000.
Marakana stadion
Grbovi timova
Историја РК Црвена звезда
1950е
Рукометна секција Спортског друштва Црвена Звезда формирана је 1. октобра 1948. Први вођа те секције био је Мирослав Павловић. Првих година се играо велики рукомет, али како није изазивао интересовање и популарност,врло брзо га замењује мали, то јест модерни рукомет. Црвена звезда је била носилац и пионир рукомета у Београду. Екипа је учествовала на бројним турнирима у земљи и иностранству, и остваривала успехе. После квалификационих утакмица, које су одржане по републикама, на завршном турниру у Београду, РК Црвена звезда 1955. осваја прву титулу првакаЈугославије. Тада је у финалу побеђена екипа Млада Босна из Сарајева резултатима 17:6 и 11:4. У освајању те титуле учествовали су између осталих: Милан Првуловић, Ђорђе Вучинић, Александар Димитрић, Светислав Станкић, Богдан Цвијетић, Никола Вучковић, Владимир Милић. Већ следеће 1956. године Звезда осваја дуплу круну. На завршном турниру уСарајеву освојена је титула у конкуренцији екипа Младе Босне, РК Работнички из Скопља и РК Младост из Загреба, а исте године освојен је и куп. Тај период је дефинитивно обележио Богдан Цвијетић, који је био најбољи играч Црвене звезде у том периоду. Својим играма заслужио је и позив у репрезентацију Југославије. Први пут је 1958. формирана савезна лига, а Црвена звезда је једини клуб из Србије који никад није испадао из највишег ранга.
[уреди]1960е
Шездесетих година, иако је како је горе наведено, била стални прволигаш, Црвена звезда се налазила углавном у средини табеле. Најбољи резултати остварени су 1965. и 1969. када је освојено четврто, односно пето место у првенству Југославије. И у тим годинама, Звезда је имала неколико сјајних играча, пре свега голмана Андрију Бањанина који је феноменално бранио гол црвено-белих. Такође, играњем за црвено-беле истакли су се и Света Ћерамилац и Рајко Лау.
[уреди]1970е
Овај период обележио је Милан Лазаревић, који је 1970. наступио на светском првенству а 2 године касније, тачније 1972. и на Олимпијади, где је био један од најбољих. Што се тиче пласмана у првенству, Црвена звезда је најбоље пласирана била 1974. када је освојено 4. место. Касније долази до промене на клупи, и уместо дугогодишњег тренера Николе Вучинића долази Михаило Обрадовић. Тада окосницу тима, између осталих, чине: Велибор Ненадић, Младен Лаковић и Јовица Цветковић.
РК Црвена звезда
Рукометни клуб Црвена звезда је рукометни клуб из Београда. Клуб је део Спортског друштва Црвена звезда. Клуб је основан као секција СД Црвена звезда 1. октобра 1948. и у почетку је играо велики рукомет. [1] Клуб се тренутно такмичи уСуперлиги Србије .
Историја OK Црвена звезда
Одбојкашка секција Црвене звезде је била један од оснивача ОФД Црвена звезда у марту 1945. У периоду од 1945. до 1950. године, овај спорт у оквиру спортског друштва био је организован као секција. У другом периоду, од 1950. до1955. године, секција је прерасла у клуб.
На самом почетку тренинзи су били нередовни, јер су играчи овај спорт више прихватили као врсту разоноде. Прва званична утакмица, одиграна је у пролеће 1945. године, суботичког Спартака. Исте године, такође у Суботици, одржано је и прво првенство државе, на којем су право учешћа имале репрезентације република СФРЈ. За репрезентацију Србије наступала су двојица одбојкаша Црвене звезде, Живојин Зец и Миша Илић.
Прво првенство Југославије, на коме су право учешћа имали клубови, одиграно је 1946. године. Освајањем другог места, прво на првенству Београда а затим и на првенству Србије, екипа Црвене звезде је изборила пласман на завршни турнир првенства државе. Завршни турнир је одигран у Сарајеву, уз учешће десет екипа, а Црвена звезда је заузела пето место.
Одлука о припајању Црвеној звезди, екипе Студента, донета је 1947. године. Припајањем Студента, Црвена звезда знатно појачава свој играчки кадар, а као највећа појачања долазе Бата Марковић и Воја Милановић из Милиционара. Тако појачана екипа освоја прво место на првенству Београда и треће на првенству Србије, чиме се квалификује на финални турнир првенства државе. На том првенству одиграном у Љубљани, екипа је заузела четврто место. Стандардну „шесторку“ Црвене звезде тада су чинили: Бата Марковић, Воја Милановић, Тринајестић, Данило Солдатовић, Живојин Зец и Стојанов. Чак тројица играча из те звездине поставе, Марковић, Милановић и Солдатовић наступали су за репрезентацију Југославије.
На државном првенству 1948. године, одржаном у Марибору, одбојкаши Звезде су заузели треће место. Тадашњу поставу Црвене звезде су сачињавали Бата Марковић, Воја Милановић, Тринајестић, Данило Солдатовић, Живојин Зец, Стојанов, Ракић, Миланов, Николић, Лукачев и Смедеревац.
Од 1949. године, првенство Југославије почиње да се игра лига са осам екипа, по двокружном бод систему. Црвена звезда је те године заузела треће место,.
Током 1950. година, као последица лоших резултата те сезоне, јавила се могућност гашења одбојкашке секције. Уместо гашења, одбојкашка секција прераста у одбојкашки клуб. Екипа је подмлађена Мандарићем, Ружићем и Минићем, а нешто касније им се придружују Милосављевић и Вељковић. Подмлађена екипа, предвођена Стојмировићем, започела је прекретницу у историји одбојкашког клуба Црвена звезда. Ту генерацију је красио специфичан начин игре, који се одликовао динамичном игром на мрежи и који је назван Звездин систем.
ОК Црвена звезда
Одбојкашки клуб Црвена звезда је одбојкашки клуб из Београда. Клуб је део Спортског друштва Црвена звезда. Највећи успех у европским такмичењима је пласман у полуфиналу ЦЕВ купа и учешће у Лиги шампиона 2003. и 2008. године. Клуб се тренутно такмичи у Винер Штетише Суперлиги и одбојкашком купу Србије.
Историја ВК Црвена звезда
Ватерполо секција је формирана 4. марта 1945. године у оквиру пливачке секције и део је СД Црвена звезда.[1]Ватерполо и пливање дефинитивно се раздвајају 18. новембра 1968. и постају потпуно самостални клубови.
Сениорска екипа Црвене звезде учествовала је у пет савезних такмичења – Прва А савезна лига, Прва Б савезна лига, Зимско првенство Југославије, Куп Југославије и Друга савезна лига. На овим такмичењима освојене су две шампионске титуле и девет првих места у Другој лиги.
На Зимским првенствима Југославије (играла се у истој такмичарској сезони са летњим) Црвена звезда је наступила осам пута, у интервалу између 1959. и 1972. године. На осам турнира Зимског првенства Црвена звезда је одиграла 50 утакмица, забележено је 12 победа, 7 нерешених резултата и 31 пораз.
Најближи трофеју у Купу Звездини ватерполисти били су 1992. године. У два меча, за један гол (10:10 и 16:17), бољи је био Партизан.
Интересантно је да је Црвена звезда једини клуб који је три узастопне сезоне, 1985-1987, играо и Прву и Другу савезну лигу.
Црвена звезда је била првак државе у сезонама 1991/92. и 1992/93. Тада су за њу наступали асови српског ватерпола као што су Виктор Јеленић, Владимир Вујасиновић, Александар Шапић, Александар Ћирић, Игор Милановић, Југослав Васовић и други. Екипу је ка првој шампионској титули као тренер предводио Никола Стаменић, а ка другој Милорад Кривокапић. Екипа Црвене звезде није се могла окушати и у Лиги шампиона због санкција међународне заједнице према тадашњој СР Југославији.
За освајање медаља на Олимпијским играма, Светским и Европским шампионатима 28 бивших играча Ватерполо клуба Црвена звезда добило је доживотно звање Заслужног спортисте.
Због огромних проблема клуб је последњих година доживљавао најтеже тренутке а онда је свему дошао крај и он је под притиском нерешиве ситуације угашен. Међутим, убрзо је и ревитализован, након две године и тренутно се такмичи у Првој А лиги Србије, али под именом Црвена звезда Вет. Овај клуб су основали бивши Звездини играчи и он не наставља континуитет Звезде угашене 2008. под теретом дугова. Клуб је у сениорској конкуренцији почео да се такмичи од сезоне 2010/11. када је заузео друго место у Првој Б лиги Србије и прошао у виши ранг.
Сезона 2011/12. је била најуспешнија од обнављања клуба 2008. године, прво је клуб стигао до четвртфинала Купа Европе, где је поражен од италијанског Посилипа, затим је играо финале Купа Србије, где је поражен од Партизана са 12:7, и на крају је успео да стигне и до финала првенства Србије победивши у полуфиналу Војводину. У финалу се састао са браниоцом титуле Партизаном, у првој утакмици Партизан је победио након продужетака са 6:5, док је у одлучујућем мечу финалне серије Партизан обезбедио нову титулу голом 15 секунди пре краја Стефана Митровића за победу од 9:8. На овој утакмици се од активног играња опростио капитен Југослав Васовић.[3][4] Од сезоне 2012/13. клуб ће се уместо Црвена звезда Вет звати БВК Црвена звезда.
Црвена звезда је 9. новембра 2012. у првенственом мечу победила са 8:5 Партизан, што је била прва победа Црвене звезде против Партизана од 1993. године.[5] У јануару 2013. Црвена звезда је освојила свој први трофеј националног купа. Прво је у полуфиналу финалног турнира победила Војводину са 12:7, а у финалу за противника је имала Партизан, браниоца трофеја. Регуларни део утакмице је завршен резултатом 8:8, да би Црвена звезда у другом продужетку голом Душка Пијетловића два минута пре краја победила са 9:8.[6]
ВК Црвена звезда
Ватерполо клуб Црвена звезда је ватерполо клуб из Београда, Србија и део СД Црвена звезда.
Историја КК Црвена звезда
50-те
Први руководилац кошаркашке секције била је Мира Петровић. Међутим, веома брзо је бригу о Звездиним кошаркашима преузео Мирко Аксентијевић-Бата. Због последица рањавања током Другог светског рата, он није могао да игра, али зато је целокупно своје време посветио организацији рада кошаркашке секције. Убрзо му се прикључио и Небојша Поповић, па су њих двојица заједно радили на унапређењу кошаркашке екипе Црвене звезде. Тих првих пар месеци кренуло се ни из чега. Прво је морало поправити терен, набавити кошеве, сашити дресове, набавити лопте... Али када је све то учињено, кренула је незадржива црвено-бела кошаркашка машинерија. Првих десет година постојања, представља златно доба КК Црвена звезда. Освојено је десет узастопних титула државног првака. Синоним за кошарку био је Мали Калемегдан, где је Звезда и играла у првим годинама свога постојања. Један од најчешћих гледаоца на трибинама био је и једини српски Нобеловац Иво Андрић, коме је нуђено да буде председник клуба.[1] Тадашњи тим био је предвођен неприкосновеном петорком: Небојша Поповић, Тулио Роклицер, Александар Гец, Ладислав Демшар и Срђан Калембер.
60-те
Десетогодишња доминација Звездиних кошаркаша окончана је 1956. године. Многи су покушавали да прекину доминацију Црвене звезде, али је то пошло за руком коначно екипи зрењанинског Пролетера. Наредних осам сезона од 1957. до 1964., шампионски примат преузеле су екипе ОКК Београда и љубљанске Олимпије које су се тих година смењивале на трону. У том периоду Црвена звезда је у потпуности изменила састав, поред играчког кадра, тренера Небојшу Поповића заменио јеАлександар Гец, а затим и Милан Бјегојевић. Резултати су били више него променљиви, од 3.места 1957.,1958., па до 8.места 1962. и 1963., да би опет били трећи 1964. Дакле, Звездини кошаркаши су за само пар година стигли од недодирљивог шампиона, до позиције да се у сезонамо 1962. и 1963. боре за опстанак. Ни наредне четири сезоне од 1965. до 1968. нису донеле велики резултатски успех, али су те године обележили кошаркаши Задра са три титуле, док је једном шампион била Олимпија. Био је евидентан напредак Звездиних кошаркаша, а полако је стасавала и једна нова генерација, коју су предводили Владимир Цветковић, Зоран Славнић, Љубодраг Симоновић, Драган Капичић. Коначно је у сезони 1968./69. освојена 11. шампионска титула. Те године су по два пута савладани тадашњи шампион Задар и вечити ривалПартизан. Титулу је након 14.година Звезди донела већ поменута генерација, у којој су били и Драгиша Вучинић и Иван Сарјановић, а са клупе их је предводио Милан Бјегојевић. Наредна сезона 1969./70. није донела одбрану шампионског трона, титула је у драматичној трци са Олимпијом и Југопластиком изгубљена, али је екипа по први ставио наступила у Купу европских шампиона. У 1.колу елитног такмичења елиминисана је екипа Спарте из Луксембурга (112:92 и 128:84), а у осмини финала избачен је и грчки Панатинаикос (91:66 и 75:83) и тиме је обезбеђен пласман у четвртфиналну групу. Међутим, у конкуренцији ЦСКА из Москве, италијанског Игниса ја француског Асвела, није се могло више од последње четврте позиције.
70-те
Сезона 1970./71., када је шампионат у питању, завршена је на трећој позицији иза Југопластике и Локомотиве, али је зато освојен први трофеј у националном купу. Пут до трофеја је био више него тежак. У осмини финала декласиран је вечити ривал Партизан 103:71, у четвртфиналу тесна победа над Југопластиком 78:76, док је у борби за финале елиминисан КК Задар 89:72. Финале је одиграно у Љубљани, а Звезда је савладала домаћу Олимпију резултатом 82:70.
Наредна сезона 1971./72. била је најуспешнија у дотадашњој историји. У драматичној завршници првенства, црвено-бели су дошли до 12.шампионског трофеја. Црвена звезда и Југопластика су у регуларном делу првенства остварили идентичан скор од 17.победа и 5.пораза, тако да је о прваку одлучивала мајсторица. У одлучујућем мечу црвено-бели кошаркаши славили су са 75:70 и дошли до нове титуле. Поред овог успеха, пулени Братислава Ђорђевића остварили су и велики успех на међународној сцени. У оквиру Купа победника купова, црвено-бели су дошли до првог европског финала. У финалу противник је била италијанска екипа Симентала која је у неизвесној завршници ипак била успешнија и резултатом 74:70 дошла до победе.
Сезона 1972./73. није донела одбрану титуле, КК Раднички Београд је био за корак бољи, али је освојен други трофеј у националном купу. Редом су падали чачански Борац (89:86), београдски Раднички (90:79) и сплитска Југопластика (84:75). Велико финале одржано је у Загребу, резултатом 71:65, кошаркаши Црвене звезде савладали су Партизан. Такође, те сезоне забележен је и други наступ у Купу европских шампиона. У 1.колу холандски Левис фламингос је савладан резултатима 107:74 и 72:88, да би у борби за пласман у четвртфиналну групу Црвене звезде савладала албанску екипу Партизани резултатима 99:74 и 94:83. У групној Фази, црвено-бели су у конкуренцији Макабија (103:88, 102:113), Реал Мадрида (80:70, 77:74) и Симентала (74:80, 85:108) заузели другу позицију и пласирали се у полуфинале елитног такмичења. У борби за велико финале московски ЦСКА је био непремостива препрека. Армејци су славили оба пута 90:98 и 83:100, и заслужено се пласирали у борбу за титулу европског првака, али су у финалу поражени.
Наредна сезона 1973./74., остаје златним словима уписана не само у аналима КК Црвена звезда, већ и тадашње југословенске кошарке, јер је КК Црвена звезда остварио највећи дотадашњи успех, освојивши Куп европских победника купова. Све је почело са две победе против албанског представника 17. Нандори. Забележене су две победе 114:70 и 99:83. У другом колу, Француски Бањоле није био озбиљнији ривал. Резултатима 102:86 и 92:94, Црвена звезда се пласирала у четвртфиналну групу у којој је за противнике ЦСКА из Софије и италијанску Саклу. Против Бугара Звезда је имала половичан успех 80:72 И 81:88, док је Сакла оба пута савладана 93:86 И 88:87, и тиме су црвено-бели као први у групи обезбедили пласман у полуфинале. У борби за велико финале Звезда је морала да савлада шпански Естудијантес. Мадридски студенти сматрани су за фаворита, али су се са обе победе 104:85 и 79:74 Звездини кошаркаши пласирали у финале. У финалу копља су укрштена сачехословачком Збројовком. Свима је у глави идаље било финалу истог такмичења из сезоне 1971./72. у којој је Звезда поражена од италијанског Симентала, али је овога пута победом од 86:75, први европски клупски трофеј стигао у Београд. Велики међународни успех, црвено-белима су донели Ракочевић, Лазаревић, Сарјановић, Жугић, Капичић, Симоновић, Вучинић, Јовашевић, Славнић, Живковић и Пешић. Екипу је са клупе предводио легендарни професор Александар Николић. Те сезоне првенство је завршено на 3.месту иза неприкосновеног Задра и Југопластике, а у купу је пораз доживљен у финалу управо од домаће Југопластике, док је у полуфиналу тесно савладан вечити противник Партизан са 81:80.
Као освајач првог европског трофеја, кошаркаши Црвене звезде су у нову сезону ушли са жељом да и домаће трофеје врате на Мали Келамегдан. Првенство је ипак било недостижно, пошто је Задар још убедљивије дошао до нове титуле, али је зато остварен успех у купу Југославије. Црвена звезда се у нишком финалу реванширалаЈугопластици за претходни пораз и победом од 81:79 стигла је то трећег куп трофеја. На путу се успеха падали су Јасеница из Смедеревске Паланке (91:85), Раднички изСвилајнца (118:86), Партизан (102:100), новосадска Војводина (106:90) и до тада недодирљиви Задар (89:87). На међународној сцени, црвено-бели су бранили титулу уКупу победника купова. Као носилац трофеја Звезда је имала повлашћени статус и директно је жребана за четвртфиналну групну фазу. У конкуренцији белгијског Расинга (116:89, 94:98), ЦСКА из Софије (102:91, 75:72) и шпанског Хувентуда (97:79, 63:78), освојена је прва позиција и обезбеђен полуфинални двобој и то са Југопластиком. У два меча (81:63, 76:88) Звезда је била успешнија и пласирала се у ново финале. Екипа Спартака из Лењинграда је за нијансу у финалу била успешнија и резултатом 63:62 преузела трофеј.
Након тих успеха, КК Црвена звезда је у наредним сезонама бележила просечне резултате. У Сезони 1975./76. освојена је 5.позиција у првенству, а у купу је забележен пораз у 3.колу од ОКК Београда. Интересантан је податак да је КК Партизан у тој сезони дошао до свог првог клупског трофеја, док је Звезда имала укупно 16-(12.првенстава, 3.купа и један Куп победника купова).
У периоду од сезоне 1976./77. до сезоне 1979./80., клуб је за свој реноме бележио прилично лоше резултате. У првенству се налазио од 5. до 8.места, а у купу је испадао у 2. и 3.колу, док се 1977./78., пласирао у полуфинале.
80-те
Коначно је сезона 1980./81. донела нешто запаженији резултат. На домаћој сцени поново је остварен просечан резултат (5. Место и четвртфинале купа), али је успех остварен у Купу Радивоја Кораћа. У осмини финала савладан је грчки Спортинг (85:63, 72:69) и тиме је обезбеђен пласман у четвртфиналну групу. У конкуренцији белгијског Андерлехта (90:91, 86:79), италијанске Ферареле (93:80, 92:88) и израелског Хапоела (128:102, 92:96) освојена је прва позиција и полуфинални двобој саХувентудом из Бадалоне. У оба сусрета (73:82, 85:109), Шпанци су били бољи и заслужено отишли у финале. Ову екипу са клупе је предводио Ранко Жеравица.
И наредна сезона 1981./82., била је као пресликана. У првенству је освојена трећа позиција и плеј-оф је окончан у полуфиналу против Цибоне, у купу је претрпљен пораз у осмини финала, али је у Купу Радивоја Кораћа Звезда поново стигла до полуфинала. У конкуренцији турског Ефес пилсена (103:82, 91:80), француског Аспа (106:93, 98:106) и италијанског Лато солеа (91:79, 82:84) Звезда је освојила прву позицију у четвртфиналној групи и обезбедила полуфинални двомеч. Противник је била екипаШибенке из Шибеника, која је у два меча (115:99, 83:101), ипак била успешнија и пласирала се у финале.
Сезона 1982./83. није била резултатски много успешна. Након четврте позиције у првенству и испадања од Шибенке у полуфиналу плеј-офа, неуспеха у полуфиналу националног купа од скопског Работничког, као и испадања у четвртфиналној групи Купа Радивоја Кораћа, Звезда је ипак стварала састав који су чинили Богосављев, Милићевић, Јанковић, Авдија, Жижић,, Николић, Радовић, a од кога се очекивало да поново донесе трофеје на Мали Калемегдан, и тај састав је уз мање корекције у домаћем првенству водио велике битке са загребачком Цибоном и сплитском Југопластиком, током даљих 80-их.
Резултатски успеси започели су у сезони 1983./84. У регуларном делу првенства освојена је друга позиција иза неприкосновене Цибоне. У плеј-офу Звездини кошаркаши нису имали већих проблема са Партизаном (2:0 у серији) и Задром (2:1) и са нестрпљењем се ишчекивало велико финале са Загрепчанима. Након победе Цибоне уЗагребу (78:76) и победе Звезде у Београду (87:79), уследила је фантастично узбудљива мајсторица у Загребу. Цибоси су били за нијансу спретнији и срећнији, и минималном победом 72:71 освојили шампионски пехар. Исте сезоне Црвена звезда је и на међународној сцени засијала. У Купу Радивоја Кораћа након белгијске екипе Вервије (89:73, 95:89) у осмини финала, црвено-бели су наступали у четвртфиналној групи. У конкуренцији француског Модерна (93:84, 82:79), италијанског Индесита (99:89, 83:97) и турског Езачибашија (104:94, 92:84), Црвена звезда је освојила прво место и пласирала се у полуфинале. У борби за финале Звезда је била успешнија од шпанске Сарагосе (130:100, 87:108). Нажалост, нови европски трофеј је измакао, пошто је у финалу бољи од момака у црвено-белим дресовима био француски Еланрезултатом 97:73.
Наредна сезона 1984./85. је била готово пресликана. Поново је заузета друга позиција у првенству, а у плеј-офу су након Будућности (2:1) и Задра (2:0) поново у финалу укрстили копља Звезда и Цибона. И поново је након два меча било 1:1 у серији и мајсторица је играна у Загребу. Цибона је славила резултатом 119:106 и освојила трофеј. У националном купу Звезда је заустављена од Работничког из Скопља у осмини финала, али је поново остварен запажен резултат у Купу Радивоја Кораћа. У четвртфиналној групи Звезда је стигла до првог места преко шпанског Ликора (100:84, 104:102), италијанског Џоли комбанија (100:82, 89:102) и израелског Хапоела (112:75, 88:80). Ипак, на путу за ново европско финале Звезда је заустављена на последњем степенику од италијанског Симака (99:100, 86:109).
Сезона 1985./86. донела је мањи резултатски пад. Заузета је тек осма позиција у првенству. У плеј-офу црвено-бели су опет елиминисани од Цибоне, овага пута у четвртфиналу, у националном купу Партизан је био бољи у 3.колу, а у европском Купу Кораћа у четвртфиналној групи заузета је друга позиција иза италијанског Диварезеа.
Коначан успех против Цибоне у плеј-офу КК Црвена звезда је забележио у сезони 1986./87. У полуфиналу су савладани загрепчани са 2:1 у серији, али је у великом финалу бољи био Партизан са две победе (73:78, 88:89).
Сезона 1987./88. остаје упамћена по новом европском успеху. Црвена звезда је у оквиру Купа Радивоја Кораћа поново заустављена у полуфиналу. У првој рунди елиминисан је Бешикташ (104:80, 114:75). У групној фази, и поред изузетно јаких противника (Асвел, Естудијантес, ПАОК) обезбеђена је прва позиција и полуфинални двобој са великим Реалом из Мадрида. Краљевски клуб је у оба меча био бољи (82:89, 72:81) и заслужено отишао у финале.
После још једне бледе сезоне (1988./89.), уследила је сезона 1989./90. у којој је Звезда поново засијала. Међутим, те године пуним сјајем засијала је и екипа сплитскеЈугопластике којој нико ни на старом континенту није могао ништа. У оба домаћа такмичења, Звезда и Југопластика су играли у самој завршници. У плеј-офу Сплићани су са 3:1 у серији дошли до трофеја (70:98, 69:67, 63:93, 91:113), док је у финалу националног купа које је одржано у Дубровнику, резултатом 79:77, Југопластика стигла до другог трофеја те године. Ипак, Финале купа је донело црвено-белима учешће у Купу победника купова.
Сезона 1990./91. била је последња сезона велике Југославије. Та сезона је донела и велики резултатски неуспех, јер су Звездини кошаркаши кроз плеј-аут морали да обезбеђују опстанак. У конкуренцији Слободе из Тузле, београдског Радничког и титоградске Будућности, са скором 5-1 ипак се клуб спасао велике срамоте. Ни европска одисеја у Купу победника купова није донела запаженији резултат. У првој рунди елиминисан је Турски Пашабанче (86:76, 85:94), да би у групној Фази у конкуренцији Сарагосе, ПАОК-а и Хапоела са скором 2-4 заузета последња позиција.
90-те
Распад некадашње државе, довео је и до тектонских поремећаја и у самој кошарци. Сезона 1991./92. била је више него хаотична. Држава се распадала, али су ипак клубови из Босне и Херцеговине и Македоније учествовали у такмичењу. Те сезоне Звездине кошаркаше је са клупе предводио Душко Вујошевић. Звезда је у финалу плеј-офа поражена од највећег ривала Партизана са 3:0 у серији, док је у домаћем купу, екипа Босне била боља у полуфиналу резултатом 106:101.
Напокон дуго очекивана титула се поново вратила на Мали Калемегдан 1993. године, и то после 21. године поста. Екипа је заузела прву позицију на табели у регуларном делу шампионата. У плеј-офу преко шабачке Иве обезбеђено је велико финале са црно-белима. Та генерација предвођена Небојшом Илићем, Сашом Обрадовићем као и младим Дејаном Томашевићем, и са клупе Лалетом Лучићем, успела је у финалу да победи Партизан у утакмицама за памћење (3:2 у серији) и освоји 13.шампионску титулу у историји клуба. Поред водећих играча памтиће се роле Александра Трифуновића и Љубе Видачића. Због санкција Звезда наредне сезоне није учествовала у Купу европских шампиона.
И сезона 1993./94. је за КК Црвена звезда била шампионска. Предвођени тренером Лучићем, Звездини кошаркаши су у плеј-офу преко Морнара из Бара, шабачке Иве и Партизана стигли уради новог трофеја. Током сезоне је Звезда играла променљиво, забележено је 9.пораза у лигашком делу, али непосредно пре плеј-офа у тим се враћа Саша Обрадовић. Игра се нагло окренула, а Саша постао њен главни носиоц.Лале Лучић у финалу вади свог џокера Радета Милутиновића који је имао великог удела у игри Звезде, иако није био водећи стрелац. У финалној серији црвено-бели су савладали комшије са 4:1 (77:64, 99:85, 103:88, 69:78, 80:79). Црвена звезда је имала велику прилику да по први пут у историји дође до другог домаћег трофеја у једној сезони. У националном купу након Ужица (96:90, 106:80), никшићке Сутјеске (89:78), београдског Радничког (93:91) и Спартака из Суботице (70:62), уследило је поновно финале са Партизаном. У веома узбудљивом и неизвесном сусрету, Партизанови кошаркаши су победом 104:102 ипак дошли до пехара.
Половином 90-тих година 20.века уследила је и прва општа криза у клубу. Са друге стране, на домаћој кошаркашкој мапи појављују се клубови, који су били најчешће вештачке творевине са ограниченим роком трајања. Тако је Црвена звезда у сезони 94./95. у полуфиналу плеј-офа елиминисана од Боровице из Руме, наредне сезоне у четвртфиналу домаћег шампионата боља је била екипа БФЦ Беочина, а сезона 1995./96. остаје упамћена и по томе што се Звезда након санкција поново нашла на међународној сцени. Поново је то био Куп Радивоја Кораћа, али се овога пута морало кренути од самих квалификација. Нажалост, на самом почетку уследио је и крај. Представник Русије, екипа Акваријуса је у Београд стигла са предношћу од седам поена (67:74). Хала Пионир је била препуна, а пулени тренера Моке Славнића у потпуности разочарали. Победа од 78:76 значила је крај европског такмичења, али и одлазак Славнића са клупе.
Критичну тачку своје дотадашње историје, КК Црвена звезда доживео је у сезони 1996./97. У конкуренцији 14.екипа у домаћем шампионату, Црвена звезда је заузела тек 12.позицију и за длаку избегла испадање из лиге. Те сезоне Звезда је учествовала и у Купу Радивоја Кораћа, где су постигнути скромни резултати. У 1.квалификационом колу савладан је бугарски Компакт (83:69, 87:66), да би у другој, групној фази квалификација, Звезда у конкуренцији шпанског Касереса, руског Спартака и пољског Кофорда заузела другу позицију и пласман у 1.званично коло Купа Кораћа. Непремостива препрека у тој рунди био је солунски ПАОК (99:102, 87:100).
Сезона 1997./98. значила је буђење клуба. Из пепела се дигла ек
КК Црвена звезда
Кошаркашки клуб Црвена звезда Телеком је кошаркашки клуб из Београда. Клуб је део Спортског друштва Црвена звезда. КК Црвена звезда се такмичи у домаћој Кошаркашкој лиги Србије и домаћем Купу Радивоја Кораћа, и она једини српски тим који никад није испадао из прве националне лиге. КК Црвена звезда чини Јадранску кошаркашку асоцијацију и такмичи се уАБА лиги, која одређује који ће се тимови из бивше Југославије такмичити у Евролиги, а који ће се такмичити у УЛЕБ Еврокупу. КК Црвена звезда као домаћин утакмице игра у хали Пионир, саграђеној 1973, са капацитетом од 7.000 места. Навијачи Црвене звезде се називају Делије.
Zvezdin tim
Стваранје тима
.Планови везани за европске успехе Звезде и њено јачање у Европи почели су да се спроводе средином 1980-тих година. Звезда је до тада играла солидно против иностраних тимова. Играчи који су чинили први тим су били из омладинског тима или су довођени из мањих клубова у земљи. Тадашњи руководећи људи клуба Драган Џајић и Владимир Цветковић донели су одлуку да треба доводити најјаче играче на домаћем нивоу. Тиме би Црвена звезда могла да парира најјачим европским тимовима и да буде кандидат за европске трофеје.
Први јачи играчи који су доведени у Звезду су били Борислав Цветковић и Миливој Брачун из Динама, а из нишког Радничког дошао је Драган Стојковић Пикси (лето1986. године).Године 1987. у Црвену звезду стижу Драгиша Бинић и Роберт Просинечки.[15] Дејан Савићевић и Дарко Панчев долазе 1988. године. Белодедић се прикључује клубу из румунске Стеауе 1989. године али право наступа стиче тек у пролеће 1990.
У сезони (1988/1989) Црвена звезда је играла против италијанског Милана (који је те сезоне постао европски првак), где су обе утакмице завршене нерешеним резултатом 1-1 а Милан је прошао на пенале. У домаћем првенству шампион је постала новосадска Војводина. Тако је Црвена звезда у сезони 1989/1990 играла у Купу УЕФА где је трећем колу испала од Келна укупним резултатом 3-2.
Лета 1990. године Драгослава Шекуларца дотадашњег тренера који је освојио титулу државног првака мења Љупко Петровић. Тиму се поново прикључује и Владимир Југовић који је до тада био на позајмици у Раду. Међутим Звезду напушта њен дотадашњи капитен Драган Стојковић који одлази у Олимпик из Марсеја,тима са којим ће Звезда играти у финалу КЕШ-а наредне године.
Педесете - прва ера доминације
Након прве четири сезоне без иједног освојеног трофеја, Црвена звезда је освојила Куп Југославије 1948. победом од 3:0 у финалу над Партизаном. Тај успех је поновљен и у наредне две године, победама у финалима прво над Нашим крилима (3:2), а затим и над загребачким Динамом (3:0). Низ великог успеха је настављен и1951. када је клуб по први пут постао првак Југославије. Иако се на само три кола пред крај првенства чинило да је првенство решено јер је Динамо имао пет бодова више у односу на Звезду, а тада су се за победу добијала два бода. Прво је Звезда искористила пораз Загрепчана од Сарајева, а затим их је и међусобном дуелу савладала. На тај начин им је пред последње коло пришла на само бод заостатка. У том последњем колу БСК је успео да Динаму узме бод, а Црвена звезда је успела да добије Партизан са 2:0. О титули првака је одлучила боља гол-разлика која је била на страни Звезде. Црвена звезда је наредну титулу освојила у сезони 1952/53., али су се праве промене у клубу догодиле средином те деценије. Тада је на место председника клуба дошао Душан Благојевић, Слободан Ћосић је постао генерални секретар, а на месту техничког директора се нашао Аца Обрадовић, познатији под надимком „Доктор О“.
Они су створили генерацију играча која је пет година доминирала домаћим првенством и која је остварила значајне резултате и на међународној сцени. У Европа купу I, ова генерација је успела да стигне до полуфинала у сезони 1956/57. Након тога је освојен и Дунавски куп 1958. Тим у коме су играли фудбалери као што су Беара,Дурковић, Станковић, Поповић, Митић, Костић, Шекуларац, освојили су четири титуле првака и два Купа, и при томе ни у једној од тих пет сезоне нису остали без трофеја.
Звездина игра била је брза и нападачка, што је клубу веома брзо донело велику популарност у земљи и свету. Паралелно са успесима на терену, Обрадовић је оформио основу стручног рада на којој ће се базирати каснији велики успеси Црвене звезде.